„Ne dajte da šušne list,

ne dajte da kapne kap,

ne dajte da mrdne prst,

ne dajte da lupne štap.”

Možemo da se kladimo da je većina nas rasla uz ove stihove. I da većina zna napamet ovu pesmicu. A takođe, potpisujemo da su samo malobrojni među nama ostali dosledni  stavu da je tišina lekovita te da je, kao takvu, treba negovati. Jer, ma koliko mi pevali o tišini, ispade da je jedna od glavnih karakteristika našeg društva, u stvari, buka. Ovo je donekle uznemirujuća činjenica, jer prema svojoj definiciji, buka je svaki neželjeni ili štetan zvuk.
Samim tim, buka je odvajkada obeležavana jednom od etiketa koje se danas, u vreme kada postajemo odgovorniji i prema sebi i prema okolini (ili makar u to verujemo), smatraju omraženijom nego ikad –  buka je zagađivač.
I dok se bavimo smanjenjem  spoljašnje buke, uvodimo mere, pišemo zakone i na razne načine se bavimo zvučnom zaštitom, svakodnevno množimo, nagomilavamo i uvećavamo ono što bismo mogli nazvati unutrašnjom bukom. A unutrašnja buka je jednako ozbiljan neprijatelj kao i spoljašnja. Ona nas sprečava da dođemo u kontakt sa svojim mislima, osećanjima, potrebama i željama. Ona nas sprečava da se družimo sa provereno dobrim prijateljem, sa onim prijateljem koga smo, makar tako deluje, proglasili kužnim: sa tišinom.

I što je najzanimljive – ne „ha-ha“ zanimljivo, nego zabrinjavajuće zanimljivo – na buku se, kao na grickalice ili nešto još štetnije, lako navući. Šta više, što smo joj više izloženi, to nam treba veća doza. Ako joj se predamo, pobediće nas, zato što izloženost buci prosto nema kraja. Počinje se od “još samo nekoliko minuta da čujem još jednu pesmu”. Prelazi se na “daj da pogledam još jednu epizodu, da ponovo proverim poštu, da vidim šta ima na društvenim mrežama”. Završava se tako što nam je uključen TV, iako ništa ne gledamo, uključen nam je radio dok vozimo, iako ništa specijalno ne slušamo, YouTube je “on” sve dok, iznenada, ne registrujemo neku reklamu koja nas iritira… Istovremeno, tišina nam postaje sumnjiva. Banalan pokazatelj je taj što osobu koja ćuti pitamo: “Jel ti dobro, nešto mi mnogo ćutiš?”, čineći to iz osećaja brige, ali i da bismo prekinuli tišinu.

A ipak, tišina je sjajna alatka, čak i kada je koristimo samo povremeno i u malim dozama. Kažu stručnjaci da nam upravo tišina pomaže da se oslobodimo stresa i pritiska. Pritom, ne mislimo samo na psihički pritisak, već i na telesni. Makar tako pokazuju istraživanja sprovedena u SAD 2006. godine, a objavljena, između ostalog, i u časopisu „Heart“. Ova istraživanja otkrivaju da 2 minuta apsolutne tišine daju bolje efekte od 2 minuta izloženosti opuštajućoj muzici.
Tišina nam, takođe, pomaže da se obnovimo. Kada se isprazne resursi pažnje, postajemo rasejani, psihički umorni i teško se koncentrišemo. Teško nam je da donosimo odluke, rešavamo probleme ili stvaramo nove ideje. Ali, u slkadu sa teorijom i obnovi pažnje, mozak može da obnovi svoje ograničene kognitivne resurse kada smo u okruženjima sa nižim nivoom senzornih informacija nego inače. Drugim rečima, u tišini, mozak može spustiti „brane” i da dozvoli pažnji da se obnoviti.

Tišina nam služi i da se sretnemo sa delovima sebe koje inače krijemo ili s kojima druženje nije najprijatnije, ali je neophodno za emotivno sazrevanje i duhovni rast. Ona nam krči put do samospoznaje i do samoprihvatanja, a to radi nežno i nenametljivo, da ne kažemo, tiho i nečujno – kako to, uostalom, i priliči tišini 🙂

I zato, ako ste se već pobrinuli da vaše potkrovlje bude zvučno izolovano, ako ste uložili trud da vaš prostor bude zaštićen od buke, i ako ste na bilo koji način svesni negativnih efekata zvučnog zagađenja, potrudite se da se svakodnevno izlažete tišini, makar onoliko koliko je u vašoj moći.

Jer, ne zaboravite da tišina godi duši i da je tišina zdrava za uši.

Ako nam ne verujete, poslušajte glasove mudraca:
https://www.youtube.com/watch?v=6TuyOzDbVzk

Prethodni tekstKoliko je zdrav vazduh u prostorijama u kojima provodimo vreme?
Sledeći tekstKoraci do idealne spavaće sobe u potkrovlju